Историјат

• Основана је 1922. године
• Прва генерација уписана у школу школске 1922/23.
• Свечано освећење школске зграде: 21.јануара 1923.
• Прва адреса: угао улица Старина Новак и Далматинске
• Завршетак радова на новој згради: 22. децембар 1961.
• Отварање анекса школе (дневни боравак и фискултурна сала): април 1971.

ОШ "Старина Новак" основана је 1922. год. као четворогодишња народна школа у Палилули, тада сиромашној периферији Београда, настањеној земљорадницима, малим занатлијама и трговцима. Школа је пре рата прва имала кино-пројектор, као и ученичку и наставничку библиотеку. У периоду од школске 1945/46. школа је носила име О.Ш. број седам који се задржао до јануара 1952. године. Савет школе је препоручио да све школе узму по један датум за Дан Школе. Школски одбор је 1957. године донео одлуку да се Дан Школе прославља у последњој недељи маја. 1961. године Дан победе (15. мај) слави се као Дан Школе. Повећање броја ученика и све тежи услови рада (одласци и држање часова по разним другим школама) условило је изградњу нове школске зграде. Зграда је завршена за седам месеци средствима Дирекције за изградњу јавних објеката Скупштине града Београда. Нова школска зграда свечано је отворена 22. децембра 1961. године у улици Кнез Даниловој 33-37. Први директор (управитељ) школе био је Васа К. Јовановић.

Старина Новак - Између историје и легенде

1. ИСТОРИЈСКИ ЛИК СТАРИНЕ НОВАКА

Крајем 16. века, Турско Османлијско царство, најзад престаје успешно ширење своје власти европским просторима. Балканско полуострво постаје жариште побуна, устанака и војиште хришћанских сила против исламске царевине. Европске силе наивно верују да је Турској крај. Читаво полуострво, од Црног и Јонског до Јадранског мора, пуно је агената и авантуриста, сејача лажних нада, послатих са европских дворова који сањају поделу територија.

Османлије нису успеле да освоје Сисак 1593. године и тиме започиње Дуги рат Хазбуршке монархије и Турске. Рат је трајао до 1606. године и ускоро је показао своје безумно лице сукоба , свих против свих, уз учешће Немаца, Турака, Мађара, Молдаваца, Пољака, Козака, Албанаца, Татара, чак и Италијана из Тоскане и наравно Срба, којих је било и на страни хришћанске лиге и још увек у повлашћеним војним редовима Османлија. Српски народ, после више од пола века излази на историјску сцену, нажалост не као целина, већ подељен по многим удаљеним крајевима. Почело је тешко и смутно време.

Највећи султан, Сулејман Величанствени, није више међу живима, а његов чувени велики везир Мехмед-паша Соколовић је убијен 1579. године. Човек који је обновио Пећку патријаршију и под чијом су владом Срби уживали повластице, заменили су неспособнији и многа права почињу да се гасе. Хришћанска пропаганда је позвала Србе и друге народе у акцију, о којој се није много размишљало.

Уследили су многи догађаји који су узбуркали читав српски етнички простор. Подигнут је велики устанак у Банату, на Врачару су спаљене мошти Светога Саве, ускоци освајају Клис, на буну су се дигли Херцеговци и Кучи, српски патријарх Јован је у дипломатским аранжманима чак и са удаљеним шпанским двором. Размишља о унији, обраћа се папи, руском цару и другим европским владарима. Свуда ничу хајдучке дружине. Многостраној господи нуђена је српска круна – Сигисмунду Баторију, угарском племићу, пустолову Карлу Емануелу из Савоје, аустријском цару Рудолфу II. Устаници прилазе влашком војводи Михалу. На крају рата показало се да су Срби добили најмање и да су сви пре свега хтели војнике за своје уске феудалне интересе. Многи ови догађаји, услед каснијих потреса, заборављени су у историјском предању Срба.

Постојала су три средишта окупљања мартолоза, харамија, хајдука и ускока који су се ставили у службу европских сила и племства. Највећи сукоби у рату су били у дунавском басену – Банат, Трансилванија, Влашка, Славонија и северна Бугарска. Затим ту су планински предели Западног Балкана и јадранско залеђе. Повлашћени и помоћни војни одреди Османлија нису више задовољни, ни послушни. Из њихових редова израстају устаници, хајдуци и најамници.

Наш јунак, Старина Новак, рођен је у Поречу код Смедерева (данашњи Доњи Милановац), негде између 1520. и 1530. године. Рођен је на дунавској граници која је од XV века борбена крајина Угарске краљевине. После њене пропасти, Дунав од Смедерева до Кладова и даље, је средиште Крајине, овога пута Турске, где Срби обављају многе дужности у славу султана. Они су мартолози, шајкаши и дербенџије ослобођени многих пореза због чувања утврђења, клисура и пружања помоћи у речном саобраћају. Крајем 16. века, тачније 1586. године, много се тога изменило на штету хришћана, што ће их и повести на стазе побуне против турске империје.

Бележи се да је као сарахор био у служби одржавања смедеревске тврђаве. Да је дошао у сукоб са Турцима и да се одметнуо. Убрзо је био ухваћен. Живот му је поштеђен због ратничких способности.Неки историјски извори наводе да се Старина Новак потурчио, да је постао и субаша, међутим поново је дошао у сукоб са турским властима и одметнуо се у хајдуке. Пао је и у турско заточеништво из којег се избавио. По многима је тамо у мучењу изгубио све зубе, па отуда и назив Баба-Новак. Хајдуковао је у Тимочкој крајини, али највећи део живота провео је у Босни, на Романији. Добро је изучио занат оружара и окупљао је и предводио многе одметнике и незадовољнике. Често је долазио до Београда, а врхунац његове војничке каријере отпочиње када се придружује румунском војводи Михају Витјазулу-Храбром.

Војвода Михај у Дугом рату борио се за ослобођење Румуна и уједињење њихових кнежевина. Заинтересован је и за устанак Срба у Банату који брзо пропада, као и за преношење сукоба јужно од Дунава, у источну Србију и Бугарску, где народ ишчекује хришћанску силу. Највернији командант и вођа најамника је харамбаша Старина Новак.

Извори га описују као старог, али смелог генерала (прешао већ 65. годину), велике храбрости и искуства. На челу је коњице, и његов одред најчешће броји 700-800 бораца, ммеђу којима су Срби, Власи, Сикули, Молдавци и други најамници и хајдуци. Памти се његов долазак у Влашку, 1594. године, преко залеђеног Дунава са 2000 хајдука. Херојски се држао следеће године у освајању Трговишта, Букурешта и Ђурђа. Смелост је показао у неуспешном нападу на Софију 1596. године. Поред њега, истакли су се и други Срби, као Дели-Марко и Ђорђе Рац, али само за Новака је забележено да је чувен по војничкој врлини и извежбан у ратној вештини. Плен његовог одреда је био огроман, стока, ратни провијант, заробљеници. Бунио је и одводи сељаке у борбу. Хиљаде дуката и талира је задобио од откупа богатих Турака и Јевреја у похараним градовима.

Октобра месеца 1599. године војвода Михај је потписао примирје са Турцима. Окреће се румунским кнежевинама Трансилванији и Молдавији и тиме улази у комплот нерашчишћених односа земљишне аристократије. Следеће године за кратко време обнавља сукоб са Турцима у Банату, па шаље свог вечитог извидника, Старину Новака, у Молдавију. Захваљујући Новаковом успешном војевању прогласио је владавину над свим кнежевинама: Влашком, Трансилванијом и Молдавијом.

Ускоро долази до побуне ердељских мађарских племића, предвођених вероломном браћом Батори, Сигисмундом и кардиналом Андрејом. Придружују му се и многа саска господа и незадовољни најамници.Јаче су биле локалне феудалне борбе и традиције, него рат са иноверном империјом. До отсудне битке дошло је у септембру 1600. Године код села Мирослава недалеко од града Алба-Јулије. На страни побуњеника је аустријски генерал и плаћеник Ђорђе Баста, албанског порекла, рођен у Италији. Предводио је немачку и фламанску оклопну коњицу, француске и валонске мускетаре који су нанели пораз Михајевој војсци.

Неки сматрају да Старина Новак није учествовао у овој бици, да није на време дошао са трупама Михајевог син из Влашке. Опет, други извори говоре да се храбро борио на десном крилу и да му је изгорела коса и брада у жестини битке. После ове пропасти, војвода Михал се ипак одржао тражећи помоћ аустријског цара. Новак га није напуштао, остао је доследан и веран и предпостављамо његов последњи битни командант. Као такав, успешно предводи последње акције против Пољака на северу, чија намера је била да искористе метеж ради задобијања територија.

По савету румунског војводе, Старина Новак, своје ратничке услуге понудио је Аустрији и то баш генералу Басти. Овај га је оберучке примио са 1000 коњаника и 600 пешака и послао на службу на Липар, на турској граници.

После избора Сигисмунда Баторија за ердељског војводу, мађарско племство, посебно под вођством Иштвана Чакија, свети се Србима и Сикулима у долини реке Мориш. Новак је оптужен за издајство и договарање са Турцима о наводној предаји утврђења на граници. Сам генерал Баста је био под присмотром и није ништа урадио за свог новог крајишког команданта. На племићкој скупштини харамбаша и православни свештеник његове војске осуђени су на сурову смрт.

Варварска егзекуција Старине Новака и свештеника била је на тргу града Клужа 5. фебруара 1601. године. Џелати су им одрали кожу и живе пекли на ражњу. Поливани су водом да би се мучење што више продужило. Генерал Баста се заузима да страдалницима скрати муке. После више од сат времена, њихова тела су одвезена из града и побијена на колац. Хроничари су забележили стравичну гозбу гавранова и написали да овај чин превазилази турска зверства на срамоту хришћанске Европе.

Војвода Михај се тада налазио у Бечу и Прагу. Када се вратио у Трансилванију, побио је заставу на месту погубљења Старина Новака и новчано оглобио град Клуж. У лето те године и он губи живот. Генерал Баста извршава наређење и убија Храброг по дворским налозима. У далеком Цариграду, пошто је одлучио да не пређе у ислам и стави се у турску службу, погубљен је и Дели-Марко.

У знак одмазде, српски војвода Ђорђ Рац, у столном Београду, руши гробље племићке породице Батори, кривце за Новакову смрт.

Други рат није донео крупне последице. Османлијско царство није изгубило територије, али престала је епоха успешних освајања. Европски и магнатски дворови чекали су нову бољу прилику. Српски народ и његова прегнућа нису резултирала. Покренуо се на сеобе, које скоро нису заостајале од оних сто година касније под Чарнојевићем.

Старина Новак је био учен човек. Писао је и читао старословенски и знао је више језика својих бораца: турски, грчки, влашки...Румунски историчар из 19 века, В. А. Урекија у библиотеци града Мадрида, пронашао је један спис којег је касније публиковао. Документ, наводно се односи на један крајње инспиритиван и мотивациони говор генерала Новака пред једну битку у Молдавији. Имао је прави говорнички дар, а и тиме је био популаран код своје дружине и осталих војника.

У време краја 16 и почетком 17 века Српски народ коренито мења политику у Османлијској царевини, предвођен пре свега Пећком патирјаршијом. Турске власти су изненађене и огорчене. Тиме се и завршава успон и класичан период царевине.

2. ЕПСКИ ЛИК СТАРИНЕ НОВАКА

Наша усмена књижевност и митологија запамтиле су ускоке и хајдуке. Нарочито круг око харамбаше Старине Новака. Народна епика око нашег јунака Новака окупља и ликове брата-побратима дели-Радивоја, синове Татомира и дијете Грујицу. Везује га за планину Романију код Сарајева: Од Гласинца поља широкога, са високе горе Романије, а историја за североисточне српске крајине према или у Румунији и Бугарској. Можда народни певач прави збрку са топографијом, мешајући планину, земљу, турску Румелију или Ромејско царство – Византију.

По традицији рођен је у околини Смедерева, а одметнуо се у хајдуке због зулума деспотице Јерине приликом градње чувене тврђаве. Разлог одласка у хајдуке сигурно није био тај, већ највероватније социјални терор турског феудализма и државе. О томе нам сведоче следећи стихови:

Узех будак, с чим сам аргатовао,
Па са будаком одох у хајдуке.

Народни певач, опевајући Старину Новак, има магловито сећање на више историјских личности из различитих времена и крајева јужнословенских и балканских земаља. То је Новак Гребострек из 14. века, ратник краља Милутина; Новак Караљук из животописа деспота Стефана Лазаревића, кесар Новак од Преспанског језера, Новака Дебељака или Дебељића из пера путописаца 16. века или румунског Баба-Новака. Наш јунак је прави прототип средњевековног витеза и горског хајдука. Гуслар га описује као турског делију и мегданџију:

На њему је страшно одијело:
На њему је кожух од међеда,
На глави му капа вучетина,
А за капом крила од лабуда,
Очи су му двије купе вина,
Трепавице од утине крило;
И он носи сабљу староковку.

Појављује се у многим поднебљим јужнословенских земаља, у Бугарској, Македонији, у Румунији, па и шире у класичним мотивима епске поезије. Налази се у свадбеним поворкама, другује са вилама, сећа се разлога зашто се одметнуо у хајдуке, свети се неверној љуби и посестрими, свађа се око деобе плена, бежи из заточеништва и оплакује смрт побратима. Хајдучки је харамбаша, понекад кукавица, брижни остарели јунак и родитељ, у многим митским и нестварним ситуацијама. Поједине песме га помињу као средњевековног витеза у пантеону српских јунака. У многима има епизодну улогу, а појављује се и као ковач, кујунџија и крзнар.

Влада мишљење да је његов лик у поезији најцеловитије истакнут и песнички веома осмишљен. Сједињује многе мане и врлине, храбар је, непоколебљив, али је често гневан и права прзница. Љути је мегданџија, а противници су му турски зулумћари и јунаци, као и непознати борци за које често каже да су бољи од њега. Песма воли његове двобоје и велича његову бруталност и умешност:

Посред паса – укиде га с гласа
Ни земља га жива не дочека.

Добри познаваоци митологије откривају многе наслаге паганске традиције. Старина као бог и заштитник ратника, као словенски Дажбог – творац живота, родоначелник који непрестано штити своје потомке. Има натприродан глас, често суров и бруталан као сви пагански богови:

Ал повика Старина Новаче;
Како викну као да ала рикну,
Све са земље трва полијеће,
А са горе лишће опадоше.

Народни певач ипак показује да је чувени харамбаша од крви и меса. За то је најбољи пример када пева о његовој смрти. Скрхан од бола због погибије синова и немогућности да им помогне себи одузима живот:

Тада маши Стари Новачина,
Маши, каже, своју стару сабљу
Те убоде своје живо срце:
Да се знаде како сви јунаци
Стари отац сас четири сина,
Међу собом, каже, погинусмо,
А за једну, је ли, женску главу.

Уз Марка Краљевића и Светога Саву, Старина Новак је једини српски јунак који има своје топониме у српским земљама. Најпознатија је Новакова пећина на Романији,“Новакуша“ пећина код Невесиња, затим то су објекти на Старој планини, Романији, у моравском крају, Качанику, Конавлима. У Семберији постоји предање да су Новак и брат Радивоје ктитори манастира Тавна.

Увек је била танка линија хајдука, као народних осветника и обичних друмских разбојника. Следећи стихови народне песме доказују више оно друго поред чувених речи, често цитираних, о способности харамбаше Новака:

Дочекујем Сарајлије младе,
Те отимам и сребро и злато
И лијепу чоху и кадифу
Одијевам и себе и друштво,
А кадар сам стићи и утећи
И на страшном мјесту постојати
Не бојим се никога до бога!

Епске песме о Старини Новаку су веома бројне и забележене су код многих сакљупача у 18. и 19. веку. Представљају вероватно најпопуларнији циклус и лик код гусларских певача широм Балканског полуострва. По процени стручњака и познаваоца наше усмене књижевности, њих има око две стотине, убрајајући многе верзије и варијанте, разних гуслара и приповедача из скоро свих јужнословенских крајева. Певају на свим дијалектима штокавског говора. Најпознатије и уметнички највредније су из Вукових записа и збирки. Познато је да Караџић пише о својим певачима и да је имао можда најталентованије казиваче у бурном времену Српске револуције. Песме о Старини Новаку и његовом хајдучком кругу бележио је код Старца Милије, Стојана Хајдука, Старца Рашка, Слепе Живане, поп Филипа, Марка Утвића, Максима Шкрљића и најпознатију „Старина Новак и кнез Богосав“ од слепог Личанина Гаје Балаћа. Најстарији записи из 16, 17 и 18 века долазе нам из Дубровника и осталог јадранског приморја и његовог залеђа. То су већином песме дугог стиха – бугарштице, познате више као хронике стварних догађаја. Међу њима јединстена је песма из Дубровачког рукописа „Како је Новаку утекла вила, његова љубовца“ сачувана од Валтазара Богишића. Песма дугог стиха која пре свега има лирски и епски карактер. У чувеном Ерлангенском рукопису са почетака 18 века о Новаковићима има десет песама. После Вукове епохе највише нам долазе забележене песме са подручја Херцеговине, Црне Горе и Босне. Са краја 19 века, представљају позне, лошије варијанте. У овом корпусу народних умотворина, достојних правог циклуса песама, треба рећи да постоје и десетине на македонском, бугарском и румунском језику.

У граду Клужу, у Републици Румунији, 5. фебруара, на дан погубљења Старине Новака, 1976. године, подигнут је бронзани споменик у част Србину, Старини Новаку, најбољем команданту, румунског националног јунака Михаја Храброг.

У овој књизи (бр. 14), одабрали смо примере песама из Македоније, Бугарске и Румуније. Неке су са радњом и мотивима варијанте из српско-хрватског корпуса, а неке оригиналне. Уз Новаковиће појављују се поједини нови ликови, нови топоними југоисточног Балкана, Баната, Подунавља, Трансилваније...

У бугарској и македонској поезији Старина Новак је у многој мањој мери харамбаша, а много више средњевековни витез и јунак. Често је са Марком Краљевићем, својим побратимом, са зетом војводом Момчилом, а Реља Крилатица му је саборац, као и Милош Обилић...Са својим синовима је дербенџија, чувар путева, кланаца и превоја. Дружина је окружена краљевим и бановима. Нема „бистрих џевердара“, јер јунаци користе средњевековно хладно оружје: буздован, сабље и мачеве, бојна копља...Помиње се Стара планина, Качаничка клисура, Родопи, Овче поље, Софија и друга места на Косову и на југу полуострва.

У румунској поезији (као и у украјинској), Новаковићи су безмало митолошка бића. Појаваљају се у Трасилванији, на планини Пинд, у Араду и другим варошима Баната. Румунски певач у својим баладама нагиње више поетици, басни, фабули и фантастичном. Вук Караџић је то приметио кад је рекао да „у српској епици има више историје, него поезије.“ Српско-хрватске песме су највише базиране четовањем на Романији, хајдучко-породичне државе Новаковића.

Усмена традиција о хајдучкој дружини Старине Новака надмашила је етничке и географске границе. Те песме су постале општабалканска својина. Можемо је само упоредити са циклусима Марка Краљевића и о Косовском боју.